Pozdrav kolege!

Moram da podelim izuzetno neprijatno iskustvo kojem smo juce svedocili u studentskoj sluzbi ekonomskog fakulteta u Beogradu, u kancelariji 133.

Moja prijateljica je dosla samo da pita koji dokument treba da popuni, ali je umesto odgovora dozivela krajnje neprijatno i uvredljivo ophodjenje pomenute zaposlene. Bez ikakvog razloga bila izlozena uvredama na nacionalnoj i verskoj osnovi. Pored toga, ista zaposlena je, komentarisuci studenta iz Afrike koji je cekao da udje, pred prisutnima rekla „joj, vidi ovog crnog, samo mi je on falio.“

Tokom istog dogadjaja sukobila se sa jos nekoliko ljudi i obracala im se na nacin koji je potpuno neprimeren bilo kojoj javnoj sluzbi, a posebno jednoj akademskoj ustanovi. Nazalost, nije prvi put da studenti imaju problema sa njenim ponasanjem i nacinom komunikacije. O slicnim neprijatnostima govori se vec godinama, zbog cega se opravdano postavlja pitanje kako je moguce da niko do sada nije reagovao.

Ne zelimo da se sve zavrsi samo na ovoj objavi. Zelimo da podnesemo zvanicnu, pisanu prituzbu i da fakultet preduzme odgovarajuce mere. Niko vise nije duzan da trpi frustracije psihicki nestabilne i, ocigledno, nevaspitane osobe.

Da li neko zna kome je najbolje da se obratimo - rukovodiocu sluzbe, prodekanu za nastavu, dekanu, etickoj komisiji univerziteta ili prosvetnoj inspekciji? Postoji li jos neka institucija kojoj se moze prijaviti ovakvo ponasanje, posebno zbog uvreda na nacionalnoj i verskoj osnovi?

Ako je neko vec podnosio slicnu prituzbu ili imao slicna iskustva, znacilo bi nam da napise kome se obratio i da li je dobio odgovor.

Svako dobro svima.

Pobedjujemo!

Ne znam šta da vam kažem!:)

Odavno nisam plakao, ali večeras jesam. Ni u snu nisam verovao da će se ovo desiti, koliko god cringe zvučalo! Doneli ste demokratiju u seljačku Srbiju i pokazali ljudima da ima nade i da se ne sme predati mafijaškom režimu! Da nije bilo vas, vaše borbe bez predaje, upornosti, hrabrosti... ovaj bi ostao da vlada do smrti!

Ali, ovo je tek početak. Starije generacije su jasno je totalno nesposobne, tako da je na vama da se borite za ovu zemlju i u budućnosti.

Tri važna zadatka preostaju, po meni iste težine i povezani blisko, tako da je random redosled:

1. Osloboditi institucije, jasno je da je Vučićeva hobotnica zabila svoje pipke u sve institucije ove države i da je to hitno potrebno iščupati kako se zna i ume. Pojedini projekti (khm... Expo 2027.. khm) doveli su zemlju na rub bankrota, tako da i finansije treba srediti... da institucije i zemlja služe svojim građanima, a ne SNS bagri i crnogorskoj mafiji.

2. Kontrola kandidata studentske liste, pre 26 godina, DoS je došao na vlast na sličan način i veoma se brzo ispostavilo da su samo nastavili gde je Milošević stao i da su se ubrzo pokazali još gori od Miloševića u mnogim stvarima. To se ne sme dopustiti ponovo, moraju se kandidati gledati pod lupom i na vreme zaustaviti... pogotovo zato što pojedini imaju "ne tako slavnu prošlost" (khm... khm.. Šoškić).

3. Preko Drine mafijaški Ćaci režim Milorada Dodika i dalje vlada, vedri i oblači. Dodik i njegovi Ćaci su upleteni u sve u Srbiji koliko i Vučić i Dačić, kao što su i oni u Srpskoj. Bez pada Dodika, pobeda SL-a nije moguća. Mora se oformiti "Studentska Lista Republike Srpske" i zahtevati izbori što pre. RS ima svoje univerzitete (koliko ja znam), ali većina studenata iz RS studira u Srbiji (Beogradu pre svega), pa je njihovo aktiviranje u politiku RS neophodno.

Naravno, ovo su teme za naredne dane, a večeras se slavi!

Imao sam jaku želju da nekako pomognem ovim blokadama, od blokiranja ulica pa do pomaganja na mom fakultetu i na protestima.

Međutim kako je vreme prolazilo, shvatio sam da se više osećam beskorisno i da sam višak, još od kad sam došao na faks nisam baš mogao da se uklopim, a sad dok su blokade budem izostavljen tokom razgovora, pocela su neka opredeljenja, grupe su već oformljene, svaki put neke drame, ogovaranja i neka toksičnost, do duše to je sve počelo više pocetkom meseca posle NS. Kada bih uputio neku kritiku i kada bih bio izostavljen iz neke akcije/projekta, izgovor bi im uvek bio tipa "pa mi radimo preko 12h za dzabe, ti ne znaš ništa šta se dešava itd", msm svi se mi ovde cimamo i ulažemo naše vreme i resurse ali okej.

Kada smo ulazili za Kg neki bi vikali "ako ne možeš da predjes jos 3 km bolje crkni", svako bi žurio da bude prvi među redovima, dok su mi noge skoro otkazale, a redari u fazonu da se sklonim jer su kola odmah iza, dok narod sušta suprotnost, pitaju me jel sam okej, da li treba pomoć i lepo su nas dočekali to nmg da grešim dušu, ali svako je posle otišao svojim putem, a meni prazna baterija i noge u kurcu, samo sam seo na klupi sam da plačem razmišljajući da li je uopšte pametno što sam otišao bez ičije podrške sam da studiram u metropoliju (nemam porodicu), gde nmg nigde da se uklopim, kao da neki imaju strah od mene, ako nisam uspeo da se uklopim tokom blokada, kako ću onda tek tokom studija, o tome kako nmg nikom da pomognem, izgleda da je najveći problem sto sam tražio porodičnu ljubav u pogrešnim stvarima, i to sada kada širimo "solidarnost", bacio sam index u tri lepe...

Tokom protesta niko ne vidi telefon ni pozive jer je šatro guzva, nmg da jave gde su 5-6 sati, kada pitam da se pridružim nekoj grupi na ulici uvek imaju nešto dogovoreno, očigledno sam naleteo na pogrešne. Malo mi je krivo što se sve to izdešavalo u mom rodjenom gradu, pamticu ga kao najtuznijeg.

Glupo mi je da narodu kažem moje iskustvo kada me pitaju kako je bilo, jer se uzdaju uz nas studente, dok u sebi gorim od besa i razočarenja. Iskreno imam osećaj da se solidarnost glumi samo pred kamerama.

Nadam se da neće biti ovako u Nišu ali sam izgubio nadu posle NS i KG.

Za one koji se pitaju o kom je faksu reč, FON je u pitanju, takođe sam čuo od dosta kolega van Fona da nas hejtuju iz nekog razloga.

Hteo bih da isto dodam da je po meni nepotrebno to izdvajanje sa time što su počeli da nose majce "heroji FON-a", lično msm da šalje lošu sliku kolegama sa drugih fakseva i narodu.

Da li se i vi osećate izostavljeno, da li ste i vi imali neprijatne situacije na blokadama i protestima? Ja lično podržavam proteste i naše zahteve, samo sam izgleda imao loše iskustvo sa mog ugla što se tiče protesta.

Ako bude trebalo i sam ću nastaviti da se borim, samo sam hteo ovo sa nekim da podelim i da vidim jel još neko u ovoj situaciji.

Svaka svima čast što ste ustali i borite za bolje sutra, želim vam svima srećnu borbu, PUMPAJ 💜

Zdravo Reddit!!

Ovde jedna (uskoro vrv propala) studentkinja od skoro 22 godine sa velikim problemom.

Zvanično sam shvatila neke stvari : Od malena ja sam prema mojima bila neiskrena. Prvo što su me titrali svi redom i razmazili me, stekla sam osećaj da ne moram ništa u životu da radim. Onda se rodila sestra i dobila zdravstvene probleme sa kičmom i sva pažnja je prešla na nju. Ko za inat, meni u tom periodu kreću strašni problemi na koje se žalim, ali ne ide i nisu bili shvaćeni ozbiljno. Verovatno su ih pripisivali tinejdžerskim bubama. Ali problem je postojao, a ja ga gurala pod tepih. Došla sam sad doovde i bukvalno zaglavila jer nisam priznala probleme na vreme a od problema nisam učila. Zato sam sad u riziku da ostanem bez fakulteta. Tri godine sedim u gradu (obnavljala sam prvu tokom blokada i nisam je počistila, budala znam). Moji su već previše para dali i bojim se da mi neće dati još jednu priliku. Znam kakva je situacija u zemlji i ne mogu da poverujem da mi je ovoliko trebalo da shvatim neke stvari. Imam osećaj kao da sam uništila sebi život.

A sve sam radila da bih ispala skormna : Zato nisam ni slavila 18-ti, ni položila vožnju do sad... sve jer me bio strah da kažem mojima da imam problem. Nisam slavila 18-ti na veliko jer "neću da im trošim pare", nisam priznala da me faks guši jer me bio strah (mada jesam rekla da želim geep year ali nisu mi dali). Nisam tražila ništa jer nisam htela da im trošim pare, a zapravo sam im potrošila nesvesno mnogo više. Godinama sam bila otuđena od mojih, a nije bilo potrebe za tim. Nego je malu mene sopstveni mozak ubedio da sam odbačena jer su mi naglo prestali posvećivati pažnju. Te godine i godine ne mogu da se vrate, a sada sam već u godinama kad bi trebalo da znam nešto o životu. A zapravo pojma nemam. Mogla sam da imam još kakav sistem podrške, ali sam ubedila samu sebe da ne zaslužujem... Uskoro treba da razgovaram sa njima o svemu i prestavljena sam.

Ali stvarno sam se osećala kao da sam van svog tela kao mala od te silne anksioznosti. I sve to jer sam skrivala od mojih kako se stvarno osećam da im ne budem teret. Imam skoro 22 godine, aman... a nemam ni vozačku, ni fakultet, ni znanje, ništa...

Imam osećaj da nema nade za mene više...

EDIT : Idem na terapiju, sada će 3 godine... Samo mi je toliko trebalo da shvatim...

Evo prošlo je skoro pet meseci otkako su počele blokade a još nije došlo do ispunjenja zahteva, što i nije toliki problem koliki je problem što se polako gubi energija, pogotovo posle 15.3. Mi studenti smo dali svoj maksimum i bila je poenta da se protesti i blokade dalje radikalizuju uz pomoć ostalih građana (npr. generalnim štrajkom) - do toga još nije došlo niti će skoro. Ja sad ne znam da li je to do sindikata ili se nije postigao dogovor između njih i studenata, ali da je problem jeste.

Takođe fakulteti i univerziteti nikako da se slože oko ekspertske vlade, a i kad bi svi studenti u blokadi bili za ekspertsku vladu mi još nemamo dovoljno uticaja da vlast nateramo na to, a kamoli na ispunjenje zahteva, a tek da ne pričamo o tome koliko je nepopularna ideja daljeg političkog angažmana među studentima (studentska/univerzitetska stranka, saradnja sa opozicijom itd).

Bojim se da se sad vrtimo krug jer smo sve uradili u našoj moći a da ne možemo da odemo korak dalje jer nemamo dovoljno podrške ostatka društva. Ljudi sa strane ne idu dalje od mahanja sa terasa i pištanja na protestima sa po kojim duhovitim transparentom i niko osim profesora nije spreman da gubi plate štrajkom - i kako onda da ispunimo zahteve koji su počeli da se šire i nadograđuju jer ne znamo šta ćemo sa sobom? Šta će biti sa godinom, školarinama, ispitima, kako će '06. da završi srednju i upiše faks?? Da ne pričam tek o tome kako mnogi (ne svi) na blokadama i plenumima glume solidarnost i moralnost a u stvari su govna koja grabe moć i pažnju za sebe čime kvare atmosferu, to je tek druga priča, vidim da se o tome već pričalo ovde na r/StudentiSrbija.

Želim da konačno bude pravde i da sklonimo SNS i da promenimo sistem, ali nećemo sigurno uspeti u ovom status kvo-u - mora nešto da se uradi.

TLDR - Zahtevi još nisu ispunjeni a stojimo u mestu, nije došlo do daljnje radikalizacije protesta i vrtimo se u krug, niko se još nije žrtvovao osim studenata i profesora.

Pošto po zakonu u prvu isplatu ide 50% od svega što je uplaćeno do kraja februara (u mom slučaju to je 75.000 dinara iliti 3 rate školarine, dakle pola od toga je 37.500), a legla mi je neka random suma koja niti je okrugla a i za cirka 5.000 je manja nego što bi trebalo, koga ja sad treba da jurim za isplatu?

Banku? Ministarstvo? Trezor? Studentsku službu? Svetog Petra?

Da li ste bili u ovakvoj situaciji, i kako se zavrsilo? Bez mita(💸), da li je imalo ucinka?

Studenti medicine ili visoke medicinske škole, nadam se da shvatate ozbiljnost svog poziva i da ste se zato opredelili na studiranje ove grane, da vam je humanost i spremnost da se pomogne čoveku bila iznad ega i kompleksa zvanja kojeg ćete steći.

Zdravstveni sistem nam danas izgleda baš ovako najvećim delom zbog toga što ti isti zdravstveni radnici nemaju ni e od etike, i postupaju najgnusnije prema ljudima koji su nemoćni i došli tu jer nemaju drugog izlaza. Nema stručnosti jer ljudi nemaju osećaj odgovornosti posla kojim se bave - držite ljudske živote u rukama. Dok ti pacijenti i njihova porodica prolaze kroz najteže trenutke jer nemaju sigurnost da će se njihovim najmilijima pomoći, ti isti radnici besramno traže mito.

Gde je obraz?

Niko tu nije došao jer želi, već jer mora. Svaki čovek zaslužuje pravo na lečenje, bez obzira na status u društvu, boju kože ili neko drugo obeležje.

Svaki čovek koji je imao u porodici nekog ko je proveo sate u tim istim bolnicama, u strahu i nemoći da išta učini za svog bližnjeg, zna kakva je tuga i bol i kroz šta sve prolazi njihov član porodice, a sa njim i oni.

Svako može da bude doktor, ali samo dobar čovek može da bude dobar doktor. Ukoliko niste spremni da svoje vreme i znanje posvetite tome da izlečite pacijenta i učinite sve što je u vašoj moći da njemu bude bolje - nemojte se baviti ovim poslom.

Medicina je životni poziv i verovatno najhumanija stvar koju čovek može za života da izabere, i koliko god da je teško, neki mir leži u spoznaji da ste sve od sebe uradili da pomognete nekome. Tu nema mesta egu i gordosti - već krotkosti.

Ima li lepšeg od toga da dočekate svog pacijenta, saslušate ga, date mu snagu da pokuša da izgura taj period bolesti.

Pogotovo medicinske sestre i tehničari - vi ste ti koji imate kontakt sa pacijentima stalno ili bi bar trebalo da ga imate, vaš posao se ne završava onog trenutka kada date terapiju, i onda ostalih 6 sati svoje smene presedite i kafenišete, vi ste tu da tim ljudima olakšate sve što možete, promenite im položaj u krevetu 100 puta ako treba, treba razgovarati s njima i odnositi se prema njima dostojanstveno.

Ukoliko ne shvatate sve ove stvari i niste spremni da se posvetite, učinite uslugu svima nama i izaberite drugi posao.

Ne kaže se za dzabe da će nam biti bolje tek kad budemo bili bolji ljudi.

Živim u Beogradu, studiram u Novom Sadu. Putovao sam vozom do sad.

Mesecima me već muči paranoja oko voza i Prokopa. S vremena na vreme izađe na vest, voz zamalo iskočio iz šina, Prokop tempirana bomba, i tako dalje.

S druge strane, na stranu toga što mi autobusi ne odgovaraju, jer sam već do sad za bržim vozovima putovao i do 5 sati od kuće do faksa i nazad, s autobusom bi sigurno išlo i do 6 sati, plus što se polasci ne poklapaju sa rasporedom, pa tu još sati gubim, stvarno je previše.

Ali ajde to na stranu, kao što rekoh.

Ljudi, svi ti autobusi idu na glavnu autobusku stanicu u Novom Sadu. To je odmah pored železničke stanice gde je pala nadstrešnica.

Bio sam taj dan kada je pala nadstrešnica, prošao ispod nekoliko minuta pre nego što je pala, mislim da sam možda i prvi na redditu javio da se nešto ozbiljno desilo (bio sam na peronu kad je pala).

Ljudi, meni je to mesto traumatično. Najozbiljnije, nije mi dobro psihički kad samo pomislim na to mesto, kamoli da sam u blizini fizički. Poslednji put kad sam bio slučajno, beše se zamislio pa sam promašio stanicu i tu završio pošto je početna, ne znam kako da vam opišem taj osećaj, tu "energiju". Možda vam je poznato ako ste iz NS-a ili studirate, onaj dan kada je pala nadstrešnica (za mene kad sam se vratio posle nesreće), kada shvatite da se takav užas desio u sred mesta gde živite ili prolazite, apsolutno nerealno. Takav osećaj nisam imao ni kad je bila nesreća u Ribnikaru, a poznavao sam osobe koje su išle u tu školu, nije kao da mi je bila nepoznata, ali nikad nisam fizički prolazio pored nje jednostavno, bilo mi je "apstraktno" na nekom nivou.

Elem, nije mi bila namera da trauma dumpujem kad sam počeo da pišem, ali sam onda shvatio da nemam drugi način da objasnim zašto ne smem ni u autobus.

I šta sad da radim, ne znam. Roditelji već platili školarinu tj. dugovanje od prošle godine što mi stoji. Za iznajmljivanje nemam novca jednostavno, ni sa tri cimera ne bih imao novca. A da odustanem od faksa, plašim se da bi majka koja je srčani bolesnik dobila infarkt, posebno što su skoro platili tu školarinu jedva, maltene iznos za celu godinu, od poslednjeg dinara iz džepa. Ni otac nema baš najbolje zdravstveno stanje. I život im se sveo na to što ja idem na faks, žive bez ušteđevine, oni misle ako završim faks, plata od deset hiljada evra pada sa neba i svi srećni, ne mogu da im objasnim da to nikad tako nije funkcionisalo, a posebno ne danas.

I naravno, ne shvataju me za ozbiljno što više ne smem ni u voz, a ni u autobus. "Tebe Bog čuva". Smejali se kad sam ih zvao taj dan, odmah kad sam stigao u Beograd. Ruku na srce, da ne ispadnu monstrumi, nije bilo poznato u vestima u tom momentu da li je bilo žrtava, ja sam tek shvatio polovično šta se desilo kad sam seo u voz, slušao druge putnike šta pričaju koji su isto bili polu informisani, nisam ni znao za reč "nadstrešnica" tada.

Šta reći. Plakalo mi se ceo taj dan od trenutka kada sam krenuo za Novi Sad prvi put posle nesreće, a inače ne plače mi se ni na sahranama rodbine rođene. Ljudi koji tamo prolazite svakodnevno, ne znam šta bih vam rekao, jači ste od mene.

Raspisao sam se. Izvinjavam se. Kad se zaneseš jer ne znaš kud...

Lično smatram da prelaz na Online nastavu je početak kraja, takodje da tako bacamo u vodu zadnjih 6 meseci. Isto koja je poenta blokiranja Fakulteta ako krene online nastava ili onaj momenat e sad ću ja pokazati svoj STAV i pazi sad ovo, neću uci u ZOOM/TEAMS online cas.

E sad ono glavno, želim i nadam se da će me neko demantovati u komentarima za gore navedeno uz konkretno obrazlozenje(ne mislim da pišete sastav, samo da bude jasno i logično)

Vuče me društvene znanosti i ne znam šta da upiše dogodine

Izvinite unapred za haoticno pisanije, ovaj post je malo salata od svega, nisam imao snage da budem previse knjizevan tokom ovog pisanja. Tekst cu u ovoj formi sacuvati i iskoristiti za trazenje pomoci od psihijatra, psihologa, psihoterapeuta, onlajn life coach influenser gurua ili neceg treceg.

Zahvaljujem se svakom ko moze da procita ovo do kraja ili bar neke teze i ostavi bilo kakav komentar, naravno da nije trol i zamolio bih takve da se suzdrze od komentarisanja.

Pozdrav kolege studenti, studiram na FTN-u smer Inzenjerstvo informacionih sistema od 2017. godine i ukratko cu reci da dozivljavam svoje studiranje i zivot kao veliki promasaj i laz.

Konkretno, sve je pocelo kada me je sjebala situacija sa koronom 2020. godine, kada smo u trecoj godini letnjem semestru posle 3 nedelje prestali da idemo na fakultet i kad je sve pocelo da se odvija online.

Do tada sam se borio kako sam znao i umeo, nisam upisao prvu godinu na budzetu, ali sam uspeo da predjem na njega u drugoj godini, gde sam prebacio jedan ispit. U drugoj je bilo malo cupavije, ostalo mi je par ispita (izmedju ostalog "Verovatnoca i statistika" koju i dalje nisam polozio). Tokom korone sam nekako gurao online rad od kuce i davanje ispita, isto tako i u cetvrtoj, naravno balansirajuci i velika sranja u zivotu koja se samo nagomilavaju.

1. na leto je bilo apsolventsko vece, korona i online nastava se zavrsila pa je bilo odrzano, gde sam skontao da 1.5 god ja bukvalno ne studiram i da te ljude vise nikad necu videti niti krociti na fakultet sa osecajem da sam i dalje student.

Ostalo mi je u tom momentu dosta ispita, ali sam ih gurao i gurao, do momenta kada sam dao poslednji i dalje nisam uspeo da dam ni jedan, to je bilo u januarskom roku 2023. godine, mogu reci jedan od najtezih ispita na mom smeru.

Pokusavao sam 2023. da izlazim dalje, nisam uspevao da polozim sledeci ispit koji se na ovaj prosli nadovezivao, poslednji put sam izasao u februaru 2024., od tad se nisam usudio da izlazim na ispite zbog nenormalne kolicine anksioznosti i stresa koje mi je ucenje i sam ispit izazivao.

Igrom slucaja tad odlucujem da je za mene vec kasno, jer imam 25 godina u tom momentu i jako kasnim za generacijom itd., pokusavam da nadjem posao sto radim do negde novembra 2024. i tu odustajem posle vise od 120 prijava i svakodnevnog ulaganja truda u resavanju moje situacije nezaposlenosti.

Odlucujem se da cu probati da zavrsim fakultet, medjutim blokade pocinju veoma brzo u decembru gde shvatam da ovo nece brzo proci i "ne isplati" mi se da ucim jer ko zna kad ce moci da se polaze.

U decembru upadam u veoma tesku depresiju, bas ono na ivici najgoreg, gde se odlucujem za trazenje pomoci kod psihijatra i psihologa, bio sam neko vreme na terapiji da se dovedem u normalu dok ne stanem na noge, tj. zaposlim se, osamostalim itd., u sustini mi je ovo bilo jako bitno zbog privatnih i porodicnih problema koji su naravno sad se vec toliko nagomilali da ja bukvalno jedino resenje vidim u sui*idu.

Nekom srecom eto, u januaru dobijam poziv od jedne firme i potpisujem ugovor u februaru, gde i dalje radim. Ne zelim previse detaljno da pricam o poslu, naravno i tu me muci gomila stvari, ali bar sam "siguran" sa te strane.

U maju uspevam da se odselim i da zivim sam, skidam se sa terapije u tom mesecu i konacno se vise ne razboljevam od stresa i okruzenja (2024. sam bio bukvalno svaki mesec bolestan, cak sam pokupio i alergijsku astmu nakon upale pluca koja se desila tokom leta).

Evo proslo je nekih 4-5 meseci od tad, situacija je mnogo bolja nego sto je bila dok sam bio sa mojima i nezaposlen, ali sad me ponovo muce problemi u vezi fakulteta.

Uzrok mojih novih-starih problema - zelim da zavrsim jebeni fakultet i da polozim 3 ispita koja su mi ostala. Izbegavao sam mozda da odmah krenem u ovu pricu zbog zivotnih faktora nakon mog preseljenja i svega, nebitno, sad sam odlucio da se bacim u vatru i zavrsim ovo vise vec jednom.

Sta me muci? Uzeo sam da ucim 30. septembra, za ispit koji imam 11. oktobra, sto je u teoriji dovoljno vremena iako nisam ucio ovo sranje vec jako dugo, i taj dan mi nije uopste tesko pao, medjutim, par dana kasnije ja se razboljevam i propadaju mi dani za ucenje jer imam temperaturu, usput opet sam preopterecen zivotnim problemima, gde juce 5. oktobra pokusavam da ucim i racunam ajde nije strasno imam 6 dana, ali iz nekog razloga dobijam OGROMAN napad anksioznosti, bukvalno pocinjem da se tresem 2h bez prestanka zbog toga sto misllim da sam retardiran i da nisam u stanju da ovo ikad naucim i polozim, pritom sam bio veoma potresen dogadjajima iz zivota.

Sta dalje? Razmatram sledece opcije -

1. da probam da dam bar 1 jebeni ispit sad do pocetka nove godine na fakultetu, u sustini ima jos 3 ili 4 roka. (ne zelim da sebi zadajem mozda nerealan cilj da polozim dva zajebana teorijska predmeta i statistiku za koju sam vrlo svestan da moram uciti sigurno bar mesec dana intenzivno - kao pre sto sam radio kampanjski i udri po 10h svaki dan, nazalost zena koja me je ucila matematiku privatno je umrla jos pre par godina i nismo imali vremena da pored algebre i analize polozimo i statistiku)

2. da li ima smisla da ponovo slusam predmete, bez obzira koliko ih polozim sad ili ne polozim, imam predispitne i potpis i mogu da izadjem samo na ispite, pritom mislim da se svi predmeti slusaju u letnjem semestru, znaci cekao bih do marta za predavanja i pritom "propustio" par rokova da u njima probam da polazem u slucaju da odlucim da ponistim predispitne i slusam ponovo - nazalost vise ne mogu da verujem sam sebi u rasudjivanju da li sam u stanju da sam sebe naucim dovoljno za prolaz.

3. ne znam da li ima smisla da se obratim profesorima sa mojim problemom, oni nisu medicinsko osoblje da se bave mojim problemima, ali opet ne znam sta da radim i kako da pristupim ucenju, nemam neke skripte ni kolekciju ispitnih pitanja da sebi olaksam, tesko mi je da rasudim sta je bitno i kako da ucim. Sto se tice statistike, materijal sam nabavio pre par godina, ali se bojim da mi nesto fali ili da nece to biti to ako izadjem na ispit. Retardirano mi je da od profesora trazim da mi daju materijal kada smo mi nase odslusali 2019-2021 godine.

4. siguran sam da cu se javiti strucnom medicinskom osoblju u narednom periodu jer ne mogu da se nosim vise sam sa svojom glavom, zanimaju me iskustva i kome bih konkretno mogao da se obratim (trazio sam na netu i nasao neke brojeve, ali me interesuju vasa iskustva)

I za kraj, svakako znam da cu bar iz Verovatnoce i statistike sigurno uzeti privatne casove, neke preporuke ne bi bile lose, sto se tice para ono ako ne treba leba da jedem necu jesti samo da se resim vise ove muke, mislio sam mozda cak i privatne za ova druga dva ispita mada kao ne znam da li postoji osoba koja drzi casove gde bi mi pomogla da savladam materijal, radi se o ispitima Sistemi baza podataka i Skladista podataka

Zdravo Reddit, opet ja.

Neki su možda videli moje prethodne objave gde sam govorila o nezgodnoj situaciji u kojoj sam se našla. Sada je došlo do tačke pucanja. Ponoviću - 2023. upisujem iz ljubavi nepromišljenom odlukom srpski jezik i književnost, oglušena o savete mojih (terala inat). Tokom blokada ostajem u gradu i cimam se po protestima uverena u nešto. I opet malo iz inata. Sad je sve došlo na naplatu - ne mogu da učim, blokirana sam skroz, teško je i obimno, mrzi me... I jasno mi je da bi mi svuda bilo teško. Ali sam poznata po tome što sam uvek i svuda išla linijom manjeg otpora. Sad plaćam taj ceh.

Imam divne roditelje koje do sad nikad nisam cenila dovoljno. Bila sam razmaženo dete kome se previše popuštalo i bila sam jako lenja. Imam mlađu sestru koja je patila od skolioze, operisana u Turskoj pre 3 godine gde i dalje mora da ide na kontrole. Sramota me da priznam ali sam bila ljubomorna na pažnju koju dobija jer je pre sva ta pažnja bila samo moja.

Tokom osnovne i srednjeg škole, pa i sad na neki način, u mojoj glavi postoji ideja da sam "spešl" jer mi je oduvek bilo govoreno kako sam natprosečno inteligentna, pametna za sve, najlepša... pa sam stekla utisak da nikad ne moram da se trudim. To je dovelo i do toga da sam sada usamljena i da jedva imam prijatelje.

Plus, imam problem s telefonom - ne mogu da ga ostavim, skolnila sam sve mreže (na reddit ulazim preko gugla), stavila ograničenje ali opet i opet konstantno posežem za njim.

Takođe sam išla 2,5 godine na terapiju i nisam rekla ocu jer ima određen stan prema tome. To je dodatno uticalo na prokockano poverenje.

Dete sam 2 prosvetna radnika, pa bi se očekivalo da volim da učim ali nikada nisam bila radnik u tom smislu - u mom umu nije postojala opcija da neće zauvek biti mame i tate i da ću jednog dana morati da se snalazim sama. Sramota me je od njih i njihovih kolega, koje ceo život znam i koji su bili moji nastavnici, što sam obnavljala prvu godinu i sada lažemo sve kako sam 3. godina fakulteta, a visim da ostanem bez istog. Tu dolazimo do problema - moja tvrdoglavost i moji nerad, nemar i lenjost su doveli do toga da imam ultimatum da mi treba uslov/budžet inače će me vratiti na selo i kupiti mi ovce (razgovor je tekao tako da je moj otac, dijabetičar, plakao na kraju). Znam kolika sam s*oka ispala...

Treba mi savet kako da sredim svoj život, kako da se motovišem da završim ovaj fakultet na koji sam osudila sebe i kako da budem bolja osoba. Želim da se promenim, ali ne znam odakle početi : radim na tome da sredim fiziološke navike i nastojim da maksimalno održavam higijenu, ali sam toliko uljuljkana i nesnađena da mislim da ću propasti očas posla.

Svaki savet je dobrodošao!

Zanima me da li moze neko da me uputi kako je najlakse kontaktirati nekoga sto radi u KSTu. Ne bih da detaljisem, imala sam pre par dana jako neprijatnu situaciju sa jednim momkom sto redovno dolazi tamo pa sam htela da vidim da li mogu nekako da prijavim da obrate paznju na njega ili da ga generalno ne pustaju.
Ne zelim da ima priliku da nastavi da maltretira druge devojke.
Hvala unapred

Zdravo svima!
Studiram psihologiju i radim istraživanje za diplomski rad na temu motiva prevare u partnerskim odnosima, sa fokusom na ljubomoru i osvetu. Anketa je potpuno anonimna i traje oko 10–15 minuta.
Mnooooogo bi mi značilo ako biste izdvojili malo vremena da je popunite. Hvala unapred svima koji učestvuju! 🤍

Ćao svima! 😊 Ako imate par minuta, značilo bi mi mnogo da popunite anketu u okviru istraživanja za moj master rad.
Potrebni su mi ispitanici uzrasta 20–40 godina.

Istraživanje je ANONIMNO

Hvala puno!!! 🫶🏼🫶🏼🫶🏼

https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSdiJ7YGN1qnJcc9jfgEpNqGI3iqqEatJXtbXYZTUbBwt1ue_Q/viewform?

Moze li se dati uslov za budzet do oktobra 2 ako sam se do sada zajebavala i nemam nista polozeno, u pitanju je 1. godina. Molim za savet starijih kolega, budite realni, ali mi nemojte srusiti nade :)

Iskreno, moze li se situacija srediti ako lockinujem za avgust i septembar?

Ovako. Ja sam prošle godine, prilikom početka dobio odobrenje za mirovanje. Platio sam jednu ratu školarine i ostalo mi je 126 000 (što nisam plaćao zbog mirovanja). Sada, žene u službi pojma nemaju kako ću dalje sad sa školarinom i po kom programu, pa sam hteo ovde da pitam ovde pre nego što odem sutra kod prodekana. Da li sada za ovu godinu sada plaćam samo tih 126000? Pošto, kako čitam po svim dokumentima univerziteta u Beogradu tako bi trebalo da bude, ali u službi su lupili da mi se to može dodati na školarinu za novu godinu. U pitanju je farmaceutski fakultet. Ima li ko da je bolje upoznat?

Kačili smo već anketu par puta, ali nam fale stariji građani.

Ukoliko ste voljni, podelite ovo vašim ukućanima, bakama i dekama pročitajte i popunite.

I njihovo mišljenje nam je važno ❤️

https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSdOyIzXrCX2JKa9q5rtPjksH7Y2l7G7J7DGiRwbApvNl2JzkQ/viewform?usp=header

Studenti saobraćaja 🍀✨️

Pozdrav svima,

U prilogu vam dostavljam anketu koja se zasniva na istrazivanju koje je potrebno za pisanje master rada. Jako bih vam bila zahvalna ukoliko biste odvojili samo par minuta da odgovorite na kratka pitanja. Hvala unapred!

https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSfDGjw-qEgWl_7Ud78m_HZXBrhUWyOcNvmT2-F741xbIAmVTg/viewform?usp=preview

godinu dana trpim bol u donjim ledjima, lekar mi je rekao da je najverovatnije piriformis sindrom ( isijadicni nerv mi je prikljestio misic gluteusa, piriformis ), bila sam u stretch centru na istezanje i masazu, gde su mi takodje rekli da je najverovatnije to u pitanju, jer da je bol prouzrokovana od strane diska ne bih mogla to toliko da trpim.
ja ne znam kom lekaru da se obratim, posto se lecim u poliklinici, a njihovi fizioterapeuti mi ne deluju najboljim
da li je neko imao iskustva sa ovim i da li je voljan da ih podeli ako je uspeo da izleci ovo?

Značila bi mi vaša pomoć oko upitnika za rad, potrebno je oko 10-15ak minuta da se popuni, a jedna od ciljnih grupa su studenti psihologije tako da bi mi vaš doprinos mnogo pomogao :) Hvala! https://forms.gle/EjBHSXqJWk4JkRbF8

Poštovane kolege,

Molim da podelite utiske o tome kako izgleda završni ispit na medicini?

Da li ponavljaju testove?

Koja pitanja su najčešća na usmenom?

Koja komisija je najbolja ili najgora?

Slobodno pišite i u DM.