Читам срамотно саопштење ФДУ везано за СТАВ (које је као пандур да га је писао) и коментаре људи упућене студентима и заправо ми је мало мука. „Само гандијевски децо, браво, слушамо вас“ Ово је јебено болесно. Одрасли људи са радним стажом дословно фетишизирају друге одрасле људе (са мало мање радног стажа), називају их децом и, уместо побуне, имамо неку врсту парадирања моралне супериорности над режимом и његовим слугама које једино служи пумпању ега. Уместо да се боримо против режима - да, иначе, шетња и дување у пиштаљку или шетња до Ниша па до Новог Сада па до Крагујевца па до пичке материне па бајсом до Стразбура па трком до Брисела НИЈЕ никаква борба против режима (исто што је пре радила опозиција само са златним омотачем) - ми смо буквално посматрачи своје судбине који додају коментаре како то што нам се ради није фер. Овај стави сексуалног манијака за министра, ми ништа ; ухапсе 6 недужних људи,ми ништа ; пошаље звучни топ и батинаше на нас, скидај прслуке ајмо кући. И после студенти осуде то у неком саопштењу за јавност и то је то. Смешно. Докле ће се апеловати на институције да почну да раде и кад ће се коначно предузети нешто конкретно? Увек само неко вечито ми против њих види какви смо ми добри и сјајни а они су крезуби и зли. А ко они? Ти сироти људи потрпани у аутобусе са којима сутра треба да делимо државу? Јел знају те когнитивно дисонантне будале да и „они“ имају право гласа на изборима, па и зборовима на које толико влаже њихови предивни безгрешни студенти. Е а пази ово. ФДУ је против експертске владе, залажу се за директну демократију и мирне демонстрације 😭 Па ово је Хармс јеботе. 5. октобар кад је Милошевић изгубио изборе није прошао мирно, а ови би мирним путем да мењају систем из корена и успостављају диктатуру радничке класе. Углавном, сва трагедија ове наше позоришне представе коју називамо побуном - нађемо се, па мало пиштаљке, мало шетњица, можда неки хорић и говор, ко не скаче тај је ћаци, и тако сваки дан, док су неки људи у затвору, неки губе послове, неки одвајају од плате да би донирали студентима - се скупила на једном месту. За мене је ово пропала прича. Превише је све отишло у курац да би могло да се поправи. Има неких добрих исхода, али СНС не иде у затвор и остаје на власти до 2027. и ЕКСПА, то сам сигуран. Круцијална грешка је била та да кад су почеле блокаде су људи, уместо да се јебено побуне и они као и студенти што су, почели да пискарају коментаре у којима одрасле људе са правом гласа називају децом. Нисмо уопште добро организовани, нико ништа не жели да жртвује, ники заправо не жели револуцију ; нисмо нација, покрет, колектив - већ гомила појединаца која је дошла да се слика за инстаграм. Треба нас јебати.

Nažalost, da ne bih popio salvu uvreda moram da počnem sa pravdanjem da nisam ćaci niti bilo ko ko će jednog momenta da relativizuje zlo aktuelnog režima.

Doživljavam danima da kao student jednog fakulteta, u grupi na wa (npr.) ne smem da pitam ni prokomentarišem bilo šta u vezi nastavka godine, jer se javlja grupa dežirnih idiota sa ismevanjem i optužbama.

Da li smo žrtvovali dovoljno ili treba još da žrtvujemo? Da li sam ćaci ako kažem da blokiranje studija pola godine ima efekta, ali na dalje nema smisla?

Nemamo svi zaleđinu kod roditelja, već studiramo na ivici finansijske propasti.

Svi su uz nas studente, kao da mi možemo i hoćemo doveka da stavimo sve na pauzu, dok ljudi ne izlaze iz kafića, aviona, i iz letovališta.

Nek budem ćaci još sto puta, ali ova situacija samo NAMA ide na štetu.

Не знам колико су овакве конверзације outdated ал оно кога боли курац.

Вратио сам се да прочитам рент који сам написао овде пре годину дана након 15. марта и нажалост не могу да верујем колико сам био у праву. То јест могу, јер сам знао то од самог почетка, али ипак је "нажалост".

Ако желиш мало контекста претражи "фетишизација" у овом сабу и наћи ћеш.. Није претерано елоквентно написано нити подељено у пасусе but it gets the point across.

Елем, гледам ове "прелепе" сцене данас са Славије и никако не могу да се отмем утиску да колико год тај епитет био адекватан, он је и једини адекватан. Наши су протести увек прелепи, емотивни и дирљиви, али никада учинковити. Лепимо налепнице на ону зграду са ЕКСПО натписима, али немамо петљу да растуримо излог и спалимо ту зграду.

И ово није само "петља" у неком вулгаризованом смисли те речи и не односи се само на мањак исте да се уради нешто "насилно" на протесту, већ се односи и на метафоричку, али суштинску "петљу" да се заправо нешто промени коју већина ове малограђанске побуне мањка.

"Петља" у овом контексту је спремност да се уради нешто на самом протесту што те доводи у ризик, али и на спремност да се на било који начин политички иступи а да то представља опасност за власт. Многи људи који као подржавају покрет (запослени не-просветари и не-адвокати) мисле да је имају и са поносом и гордошћу ће гледати на "ћације" који је мањкају, али не виде у томе своје лицемерје и кукавичлук. Њихова се петља своди на пискарање инстаграм коментара, бодрење "деце" и агитовање за штрајк просвете. Али права петља, да се жртвује нешто ради покрета, да се организује штрајк на сопственом радном месту, да се изађе из зоне комфора коју нам статус кво пружа и да се, на крају дана, на било који начин политички иступи на начин који заправо представља претњу статусу кво, изостаје.

И у том грму управо лежи зец. Наша побуна јесте малограђанска, у потпуности разведена од радничке класе у Србији, за коју не нудимо апсолутно ништа. Ствари за које се боримо — једнакост пред законом, "the rule of law", демократија — не резонују са радником који ради у приватној страној компанији на Југу Србије који мора да носи пелене на послу. Једина странка са програмом за радничку класу јесте СНС. Колико је тај програм изопачен (ево ти 2000 да ћутиш и посао у градској чистоћи) сви знамо, али то није довољно.

И да закључим, иако има много више тога да се каже и ово је увелико непотпуна и упрошћена мисао јер ипак смо само на редиту, морамо да се померимо од пуке идентификације проблема у систему и морамо да имамо петљу да се боримо против статуса кво иако нам то није увек у потпуном интересу, јер често није.

Ми, студенти, као класа "интелигенције" у друштву смо образовани и видимо проблеме у систему, а виде их и наши родитељи и професори. Материјално, с друге стране, већина нас је добро обезбеђена. Ја први. И зато је круцијално то препознати и уважити, као и отарасити се симплистичке мржње према "ћацијима", макар оних за које знамо да су преплашени и уцењени (да се разумемо, Ћације бирократе у краватама ћемо јахати), јер, хеј, па на крају дана се боримо и за ЊИХ. Ја бих рекао да се ја првенствено борим за њих, јер опет, материјално немам проблем са СНС-ом. Дубоко ме погајађу све трагедије које је њихова власт изазвала, али на томе се зауставља. Nevertheless, користим своју привилеговану позицију да се борим за они који је немају. Борба која искључује њих није борба, већ морална мастурбација; па не боримо се да буде боље нама који гледамо Н1 и Нову већ за државу у којој Информер не постоји.

Дакле, пандури су слуге система и сви то знамо, гандијевске методе нису једине и заправо су најмање коришћене кроз историју, а информер нас је већ прозвао терористима. Ову другу поенту сам малко сакрио између редова да ми не би уклонили пост, али мислим да се може растумачити. Молим админе да ме поштеде буквално није агитација насиља.

**DISCLAIMER: Пре него што неко покуша да ме дискредитује као једача гована и тастатура ратника нек претражи моје име на гуглу. Зовем се Михајло Гуцуња. Наћи ћеш и неке ствари којих нисам претерано поносан али јбг. За људе који се не слажу са мном, хајде да имамо дискусију и покушамо да дијалектички разрешимо шта нам је чинити, а не дуел у ком ћемо да меримо пише и пумпамо сопствене егое.

Sad kako sam krenula na fakultet ocekivala sam ono...mnogo vise prilika da upoznam mnogo ljudi, posebno suprotnog pola i mozda nadjem decka ne daj Boze. Svi oko mene su zauzeti, i to u vezama od po nekoliko godina vec, a ja se osecam kao neki otpadak sa strane jer nikad nisam to dozivela niti videla kako lepo moze biti. I pre nego sto krenu da savetuju ovi koji su u savrsenim vezama, ZNAM da to nije smisao zivota i ceo taj talk, samo mi je bezveze jer nisam losa osoba, nisam ruzna, nisam nepricljiva, a opet me niko nikad nije gledao u nekom smislu kao vise od prijatelja. Cak i kad napravim prvi korak, produzim konverzaciju, to se tako brzo ugasi i nista ne bude i bas mi je dosta svega

Izlasci petkom i vikendom su za mene misaona imenica. Kolege se ne druže osim na predavanjima, samo štreberaj uglavnom. Imam 2-3 grupe prijatelja ali vidimo se od dvaput mesečno do jednom u 3 meseca i to uglavnom bude nešto random u sred bela dana. Dosta njih radi, neki su iz unutrašnjosti pa vikendom odu kući itd.

Kapiram ja fakultet i sve ali početak oktobra je i čak ni kolokvijumi se još uvek ne naziru... Kad ako ne sad?

A opet možda je to i do mene što podsvesno biram introvertnije ljude pri upoznavanju pa onda sa takvima ostanem i samo takve poznajem. Član sam i nekih studentskih organizacija i evo kao u inat ni one nisu aktivne toliko, poslednja aktivnost mi je bila u martu... Živim sa roditeljima i to je možda jedan od bitnih faktora, malo starije devojke koje sam upoznao su me žalile jer i one znaju kako je to i savetovale da kako znam i umem bežim u dom jer je tamo sve dinamičnije.

Ima li ovde nekog iz Beograda zainteresovanog za druženje? Idealno bi mi bilo neko mešovito društvo, moje drugarice sa faksa su uglavnom zauzete pa nisu baš entuzijastične da izlaze sa kolegama van nastave. Što se mene tiče volim fotografiju, društvene igre, sport tako da možemo u foto walk, na neku društvenu igru ili bilijar, stoni tenis, kuglanje i tome slično. Naravno možemo i na PIVOOO samo imam želju da se socijalizujem.

Sta kazete na danasnji prijemni za p1? Cini mi se mnogo teze nego sto je bio poslednjih godina, nekoliko zadataka nikad nije bilo ni slicno onome sto se pre davalo na prijemnom

ubija me u pojam što mi je prosek 8.34

ne znam kako da prestanem da se uporedjujem s drugima i da budem zadovoljan svojim prosekom. u glavi mi je samo to da sam mogao neke ispite poloziti s boljom ocenom

edit: znam da je ovo najnebitnija stvar na svetu, i da me niko nece pitati za prosek. ali cujem tako drugare da se pohvale za prosek koji je 9+ a mene sramota da kazem moj prosek

Moram da se negde izduvam ne zamerite, svaka kritika je dobro dosla i koristicu je kao gorivo da ga zavrsim.

Naime ja stvarno mrzim fakultet, mrzim da studiram, mrzim da se pretvaram da mi je ovo sve lepo/zanimljivo, mrzim da prodjem pored njega, mrzim da udjem u zgradu, mrzim ceo taj koncept akademskog gradjanstva i umisljenost svih. Citav zivot sam neko ko uci i ima dobre ocene, vukovac u osnovnoj, odlican sa po 1-2 cetvorke u gimnaziji, fakultet upisan na budzet ali mene to PROMIL jedan ne ispunjava.

Upisao sam ga iz sopstvene neke zelje, a i uz nagovor tadasnje devojke, pa su pocele blokade, pa se sve raspustilo, pa je odjednom naprsno krenulo a ja sam za to vreme radio i najlepsi momenat u zivotu mi je bio dok sam imao svoj dinar i zaradjivao platu koju sutra mogu ocekivati sa tim istim fakultetom radeci ljudima smesan ali posten posao.

Ja sam ucen od kad sam rodjen da fakultet mora da se zavrsi, cela familija je pozavrsavala, naravno ocekuje se i od mene i tim putem sam krenuo ali ja sebe zaista prezirem da vidim u svemu tome. Dao sam obecanje sebi i svojima da cu ga zavrsiti, finansije nisu problem (zaradjujem i sad , nije frka ni generalno hvala Bogu) ali ja gram motivacije a ni zelje nemam da se potrudim da ga zavrsim.

Upisao sam drugu godinu na samof i preneo 4 ispita iz prve godine i uzeo sve iz druge i skupilo mi se jedno ludilo od 16 ispita u drugoj godini koje ja ne mogu da ocistim a i ruku na srce ni ne trudim se jer nemam zelje. Dao sam 5 ispita ove godine, izborni predmeti i neki polu-smesni ispiti koji se zavrsavaju sa 2 dana spremanja, ali nista vise od toga nisam ni uspeo a Boga mi ni potrudio se.

Da li je to usled te neke polu finansijske lagodnosti, da li je zbog pukle veze na faksu, da li je zbog toga sto se sa ljudima odande uopste ne druzim, da li sam samo lenj, imam milion pitanja i vremena i zelje za svim osim za cimanje oko faksa.

Da li sam lud, da li neko ovo isto oseca?

Naime, treca godina sam studija s parcijalom druga/treca. Od pocetka skolske godine sam dala jedan jedini ispit, znaci 8 espb, znaci 5 rokova je proslo ja nista nisam dala… Nije da ne zelim, ja zelim, ja krenem na vreme, ucim bez tenzije, posle par dana prestanem mislim se necu da krenem jos uvek i gledam okvirno koliko mi je dana potrebno da spremim ispit, podelim broj strana/pitanja na dane i ne krecem bukvalno dok ne dodje taj datum kada zapravo treba da krenem da ucim. Naravno posle toga broj strana dnevno koje treba da predjem se povecava, dok se broj dana smanjuje, ja ne krecem s ucenjem jos uvek, prokrastiniram sve dok broj dana ne spadne na 10, 9, 8, 7 dana do dana ispita… Tesim se sa onim cuvenim “nema tog ispita koji ne moze da se spremi za 7 dana” i onda naravno shvatim da ja nisam osoba sposobna za to i onda dodje taj osecaj razocarenja u sebe. Onda me udari realnost i pitam sebe zasto ovo radim jos jedan rok, zasto se ovo desava, gde je moj problem? Znam da ne mogu brzo da spremim ispite ali ponovo to radim, iznova i iznova. U zacaranom krugu sam tolikom da sam jutros razmisljala da li da se ispisem sa fakulteta ili prebacim na privatni, posto vec godinu dana ne dajem ispite, a to me sa druge strane jako, jako boli. Kontradiktorno je znam, svi me odvlace od te ideje jer smatraju da sam kapacitet i to ne bez razloga jer kad god zajedno ucimo mene pitaju da im objasnim nesto iz gradiva i govore mi da sam budala sto ne izadjem i probam. Ali na kraju oni su ti koji poloze svaki ispit a ja u kriticnim momentima, poslednjim danima pred ispit totalno odustanem od svega. Sramota me je, svi idu dalje jedino ja stojim u mestu. Bukvalno ne znam sta da radim da bih promenila trenutno stanje u mojoj glavi gde je meni knjiga odbojna toliko, ja prosto ne mogu da povezem cinjenicu da moram da zapravo ispolazem ispite i zavrsim fakultet da bih mogla da se bavim poslom koji me zanima. Saveti?

Ćao svima,

Ja [20M] sam se pre nekoliko godina preselio u BG zbog studija, daleko od roditelja i starog društva.

Živim sam, svi moji dani izgledaju isto. Ustanem, odem na predavanja, vratim se, učim, jedem itd.

Sa ljudima na faksu popričam ponekad, ali to nikako da preraste u nešto veće.

Roditelji su mi govorili da spustim glavu i fokusiram se na školu, i ja sam im verovao.

Prvo učenje, a ostalo može i ne mora. Tako sam i radio, i ne želim da zvučim nezahvalno jer sam takođe i nekim delom zadovoljan i ponosan na sebe što sam uopšte ovde.

Ali posle tri godine, sve što mi je to donelo jesu samo nove obaveze i stresovi, a nemam nikoga s kim bih mogao da se izduvam i opustim.

Sve te emocije ostaju 'bottled up' u stanu zajedno sa mnom.

Uglavnom kompenzujem usamljenost time što idem na duge večernje šetnje. Volim da posmatram lepotu prirode i ljude napolju, kako se smeju i provode vreme zajedno.

Prija mi da budem blizu toga, makar samo prolazio pored.

Svaki savet ili samo da čujem da nisam jedini bi mi puno značilo. Hvala puno na čitanju!

Moram negde da izduvam ovaj pritisak jer me situacija sa faksom u poslednje vreme ozbiljno jede iznutra.Skapirala sam da nema šanse da završim sve ove godine. Ostaće mi dva ispita, što znači da nema ni mastera ove godine, nego sve to ide na čekanje.Iako racionalno znam da kašnjenje od godinu dana na 4+ godine studiranja nije kraj sveta, u glavi mi je potpuni haos. Najgori je taj osećaj tapkanja u mestu, dok gledam kako drugi oko mene diplomiraju.Pored toga, užasno me stresira reakcija okoline, iako se trudim da isključim tuđe mišljenje. Najviše me brine taj prazan hod i osećaj ličnog neuspeha, bez obzira na to koliko sam se trudila i mučila do sada.

Nisam zavrsila osnovne studije ovde i vec po malo postajem ocajna, kad god sam dosla na predavanja po rasporedu, njih nije bilo u toj ucionici 🥹 upomoc

ja ne znam da li sam kao jednom u poslednje dve godine od kako sam na faksu bio onako solidno srecan i zadovoljan u svom zivotu konstantno se osecam mizerno kad se setim da moram da budem student i zapravo radim za faks, jer ako ne radim apsolutno svaki dan ceo dan nemam neke prevelike sanse da uspem da dam sve, a onda hvala bogu ne mogu zapravo da postojim kao osoba i da budem bilo sta drugo osim fakulteta

imam osecaj kao da sam postao ljustura od osobe od kako sam upisao faks, ja bukvalno samo o faksu razmisljam, samo o faksu pricam, po faksu me ljudi pamte, faks faks faks i samo faks, imam osecaj kao da mi je to jedina karakterna osobina ovih dana i da mi je sve sto ja jesam nekako zabaceno sa strane i potisnuto, kontam da faks verovatno nije za mene, al u isto vreme jesam ambiciozna osoba i tesko mi je da odustanem od svojih ciljeva a faks jeste deo tog puta, samo ne verujem da cu ikad imati iskustvo koje je ovoliko dehumanizujuce a toliko ne zabavno, ja zaista volim svoju struku ali kada je celo fakultetsko iskustvo samo konstantan trade-off svog zivota za uspeh na faksu onda ne znam kako treba da zivim a da se ne umorim od istog

eto zanima me samo dal se jedini osecam kao imbecil ovako ili ljudi dele ova osecanja i faks je samo neophodno dehumanizujuce iskustvo na putu ka pravom zivotnom samoostvarenju

Ne znam odakle da krenem osim sto bih rekla da pocinjem da donekle zalim sto sam upisala faks. Nije da cu se ispisati ili nesto, ali mi ovaj nacin zivota toliko ne odgovara da pocinjem da se pitam da li se stvarno samo i dalje "navikavam" na sve ili stvarno ovo nije za mene. Pre svega, nisam iz NS, a trudim se da budem kuci svaki vikend. Samo to hvatanje gradskog autobusa na vreme, trcanje do stanice, overa karte, spustanje kofera sa 4. sprata bez lifta...je blago receno iritantno. Na to sam nekako vec i otupela, ali kada dodjem kuci i shvatim da od ogromnog drustva koje sam imala u rodnom gradu sad nemam sa kim ni da odem na kafu, malo me ubije u pojam. Jasno mi je da se ne vrti ceo svet oko mene i da je normalno udaljiti se od odredjenih ljudi, ali mi je ipak krivo jer sam se jako trudila da sa svima budem u kontaktu i da nikog ne zapostavim zbog novog društva sa faksa. Sa obzirom na sve ovo, vikende provodim bukvalno u svojoj sobi. Spavam mnogo, previse zapravo, ali to je zato jer su to jedina dva dana u nedelji kada mogu MIRNE DUSE da spavam, znajuci da mi ne zvoni alarm u pola 6 ujutro. Roditelji mi zbog toga zameraju poprilično i razumem ih skroz, ali ja petkom dodjem kuci HRONIČNO neispavana i ne mogu da se pokupim do ponedeljka. Generalno sam jako jako pokvarila ritam sna, jer ili NE spavam(ucenja radi ili cista insomnija, kako kad) ili spavam 16+ sati. Fokus mi je apsolutno nula, pogotovo kad se budim u 6, idem na faks a dodjem sa faksa tek u 9 i tad tek treba da ucim. Zbog tehnickih problema sa estudent-om, nisam mogla da prijavim ispite u januarskom (obratila sam se studentskoj, ali su problem rešili tek nakom nedelju dana)sto me je malo ubilo u pojam jer sam htela da dam sve ispite za semstar odjednom, pa da sam mirna. Sad to ne dolazi u obzir jer mi je sve zivo isparilo iz glave i ne znam ni da li cu 3 ispita uspeti da polozim. Da ne pricam o tome sto mi je za grupni zadatak za jedan predmet priznato 3/20 bodova jer sam stavljena sa jednim neodgovornim idiotom da ga radim. Inace sam ostale predispitne obaveze za taj predmet odradila maksimalno i aktivnost mi je odlična, ali cu sad zbog ovoga morati jako dobro da uradim ispit ako zelim solidnu ocenu, znaci jedna obaveza i opterecenje vise. Raspored mi je u prvom semestru bio takav da se ne poklapa sa menzom nikako, sto znaci da sam uglavnom bila prepustena sama sebi sto se tice kuvanja, pa sam smrsala solidnih 8 kila od kad sam na faksu. Nije da ne umem ili ne volim da kuvam, samo nemam vremena za 3 obroka dnevno, u najboljem slučaju pojedem kuvano nesto+ hladnu veceru. Naravno roditelji mi se sekiraju,a to je poslednja stvar koja mi je trenutno potrebna. Drago mi je da brinu ali su mi se i oni vec popeli na zivce jer se brinu za SVE ZIVO. Znaci od mog mentalnog do fizickog zdravlja, obaveza, ispita, bukvalno svega. Nikad nisu stavljali neki pritisak na mene sto se tice ucenja, ali sad prosto znam da im nije toliko svejedno( samo kad uzmemo u obzir koliko im novca mesecno izbijem iz dzepa, iako sam na budžetu i trudim se da stedim). Imaju osećaj da nista ne radim na fakultetu, da tamo samo spavam kao i kuci i da sam u nekoj depresiji, dok sam ja u opstem haosu od ponedeljka do petka i ne mogu ni da odspavam ko covek. Ovaj promaseni januarski rok mi bas zbog toga i ne ide u prilog. Takodje, zivim sa cimerkom sa kojom nemam mnogo problema, ali nismo nikako bliske. Ima perioda kad se ni ne sretnemo po 2 dana. Ne bih se bunila da je samo tako, ali ona kad je u stanu, tu je i decko sa njom a ja stvarno uz dužno poštovanje, ne zelim da slusam škripu kreveta i uzdisanje iz njene sobe kada dodjem iscrpljena sa faksa. Nismo mnogo pricale o tome jer je ona od starta rekla da ima decka i da ce on dolaziti ponekad, pa da i ja mogu "nekog svog da dovodim slobodno"-sto znaci da nju u principu zabole da li meni ona i decko smetaju. Kirija je podnošljiva samo zato sto mi je blizu faksa, za te pare nema blize. Gazdarice su grozne doduse, pobegla bih odatle cim bi nasla nesto jeftinije a da nije daleko. Sve su ovo realno sitnice ali kada se sve to spoji, dodje mi da se spakujem i vratim kuci🥲

disclaimer: ovo ce zvucati vrlo depresivno al sta da se radi, treba mi savet od nekog starijeg.

zavrsavam srednju (sledece god) i hitno moram da se opredelim za faks i da spremam neki prijemni, a ja nemam pojma gde sam, blago receno. prosla godina je bila najgori period mog zivota i izgubila sam mnogo toga, ukljucujuci i ambicije i zelje za nekim odredjenim faksom. osecala sam se vrlo slomljeno, i nekako paralizovano. svi oko mene nekako znaju sta ce, idu ka necemu, imaju neki cilj, a ja ni makac. spavala sam po 4 sata max, smrsala 5kg, sjebala zdravlje, s prijateljima na jedvite jade izlazila eto radi reda, s porodicom nisam ni progovarala jedno vreme (oni mrtvi ladni nista nisu ni skontali). moje ocene su jedina stvar koja je ostala konstantna i u vrhu, i radila sam i odredjene projekte i takmicenja van toga. ali to jednostavno nije dovoljno. prvo, jer sam okruzena ljudima koji mogu daleko vise i koji se ujedno i vise cene, i drugo, jer ni sama nisam osetila srecu i ispunjenost, iako je to bio najvisi uspeh u nivou drzave (cemu bi se npr. mladja ja radovala mesec dana). imala sam perfekcionisticku narav od kad znam za sebe, zbog cega sam i sacuvala ocene koliko-toliko, ali osecam se prazno. kad sam bila mladja isla sam na takmicenja iz mnogo vise predmeta nego sad, i ostvarivala uspehe, bila sam ovo, bila sam ono, znala sam koji cu faks, imala cilj i plan. ali vremenom mi se sve to zgadilo (najvise zbog loseg perioda prosle godine). u, bukvalnom smislu, zgadilo. ​svaka pomisao da krenem malo jace da se trudim za nesto mi uliva strah i gadjenje da cu ponovo postati hardcore perfekcionista i pretrpeti bol. for context, isla sam na terapiju zbog tih proslogodisnjih problema i prvi put shvatila da se neke stvari daju srediti, ali pricati sa nekim ko je zakonski u obavezi da ne iznosi info o tebi i sa nekim za koga tu garanciju nemas su dve razlicite stvari. do dana danasnjeg nijednom prijatelju ili clanu porodice nisam ispricala sta se sve desilo. jedna stvar koja me je tad spasila jeste sto me je jedna profesorka primetila i rekla kako imam "tuzan pogled" i kako moram da se setim da budem dete. kolko god me to tesi ponekad, takodje me i frustrira, jer znam da mi nije sudjeno. moje detinjstvo je proslo jbg odavno i ne zelim da se secam mnogih stvari. moji roditelji nisu bas finansijski imucni, a naredne 4 god ce nekako placati stan mom bratu koji krece da studira, i ocekuju da se tu i ja uselim kad odem u bg. ali moje zelje su kao i uvek daleko i od njih i od bilo kakvih mogucnosti da oni to podrze: skoro sam shvatila da mi je programiranje malkice interesantno, i da bih se time mozda bavila. faks u sloveniji deluje kao jako dobra stvar, cak ostvariva. ali para za stan se nema, cak i da upadnem. a i ta profesija ce uskoro i nestati zbog vestacke inteligencije. mnogi moji poznanici (ne bliski prijatelji, ali ljudi koje postujem) su uglavnom ekstra fizicari, matematicari i programeri, koji imaju zacrtane fakseve po austriji, nemackoj itd.,a jedan lik planira da proba za MIT. s druge strane, iako ne treba da se poredim sa ljudima, ne mogu da ne primetim kako ja nikad to necu dostici. ja jesam uspesna na svoj nacin, ali ne koliko i oni, i ne dovoljno da me neko primeti i pomisli "ona ima potencijala". sve sto sam ikad spremala od projekata i takmicenja radila sam sama i ulagala trostruko truda za trostruko manji rezultat od njihovog. a znam da za ljude iz porodice kao sto je moja ne postoji drugi izbor nego da se da sve za uspeh, i da ja moram da radim mnogoooo vise od ostalih, da bi bila finansijski obezbedjena u budućnosti. a od tog truda zazirem, jer ne zelim da se vratim starim psihičkim problemima. istovremeno, cak i kad se osecam srecno i opusteno, uvek na kraju shvatim da nemam pravo na to niti vremena. pomagajte pls :/

Radi se o tome da sam krenula na faks kad su krenule blokade, išla sam na blokade i radila sam nisam stigla da učim i onda sam obnovila godinu ali tu obnovljenu godinu sam radila opet, renovirala sa mojima sobu, provodila vreme sa dečkom i samo sam nekoliko meseci uložila u studije što je isuviše malo s obzirom da sam upisala psihologiju. Takođe sam glumila amaterski I putovala, ali se uopšte nisam posvetila fakultetu, osećam se kao gubitnik u toj sferi života, a vidim i znam da ću morati prosto da obnovim godinu i ne znam sad šta da radim. Iz Niša sam inače. Pretpostavljam da sam htela da pitam da li se još neko oseća da je svu pažnju dao u sporedne stvari?

Ne znam da li neko ima sličan problem kao ja, ali meni je boravak u Beogradu u skorije vreme postao mnogo teži i naporniji po telo i psihu. Ne znam da li me je stiglo sve iz prethodne godine u vezi blokada i nadoknade nastave ili je do stresa što sam se preselio u drugi dom, ali ja jedva čekam da se vratim u rodni grad. Sva sreća pa mi je on busem udaljen sat vremena od Beograda pa mogu svratiti po potrebi, ja bih odlepio da ne mogu da dolazim za vikend.

Kako se vi nosite sa takvim stresom? Jednog dana neću više moći tako da se vraćam kući kad mi se ćefne, bolje sad polako da se skroz priviknem na život u velikom gradu.

Pre nazovi rokova koji su nastupili nakon blokada mi je prosek išao prema 8,5. Za vreme tih kvazi rokova sam dao 5 ispita, upisao toliko šestica koliko sam imao do tada, dakle duplirao broj šestica i prosek se sada drži na jedva iznad 8. Bukvalno je 8,0 nešto... Na sve to sam i po prvi put izgubio budžet... Upisao sam završnu godinu ali se fokusiram na ispite koji su mi ostali iz prethodnih godina, najviše od prošle koju nismo ni imali... Sada sam položio par predmeta preko kolokvijuma ali ocene su opet tu neke 6 i 7, a znam da mogu više da imam pa sada ne znam da li da idem i popravljam to ili da samo "čistim“ ispite i ne gledam ocene? Ljudi iz porodice koji imaju fakultete me uglavnom savetuju da se ne fokusiram previše na ocene i da polažem što više ispita, sada imam oko 12-13 ispita do kraja osnovnih studija...

Kod mene licno je velika razlika to sto prvi put nisam na budzetu, ali to je moja licna stvar (ili problem), drugacije je i drustvo, ruku na srce nije bilo neko ni pre blokada, ali je funkcionisalo koliko toliko, sada sve manje ljudi dolazi na fax, neki su i prestali da studiraju, a i kad dodju kolege uglavnom se odvoje sede sami i gledaju u telefon dok se neko iz njihove grupice ne pojavi... mislim i ja sam postao takav jbg, ne znam nekako mi je bas sve sranje posle blokada, upisao sam poslednju godinu a vucem jos pola prethodne i ispite od pre toga... kad su krenuli "rokovi" u septembru nisam uopste imao motivaciju i trebalo mi je skoro mesec dana samo da se opasuljim i krenem da ucim nesto, u oktobru sam se razboleo i eto kao nista izgubio budzet, za koji sam se bas iscimao 2024. godine i uspeo da ga obezbedim u poslednjom roku tada... sada opet i nemam neku motivaciju za ucenje samo pogledam materijal i izadjem pa sta bude...

Šta mislite da će se dešavati počevši od sutra? Zaista nemam više energije da živim sa ovolikom neizvesnošću što se tiče akademske godine jer to utiče na svaki aspekt mog života. Ne znam da li da nastavim da plaćam kiriju i račune/da li da ostanem u BG-u ili da se vraćam kući, da li da učim ili da nastavim da radim, da li bi bilo bolje da lepo odem u inostranstvo i ulažem u to ove godine... stvarno mi je dosta svega ovoga. Ja sam osoba koja voli da temeljno isplanira svaki deo svoga dana, nedelje, meseca, godine.. a sad nisam u mogućnosti da to radim i svaki dan se osećam sve gore zbog toga, plus jako mi je važan akademski uspeh - to mi je oduvek bio prioritet u životu. Podržavam blokade i volela bih kad bi postojala mogućnost da se napravi neki kompromis između studenata i uprava fakulteta, umesto konstantnog neslaganja.

Jako se plašim mogućnosti da će neki polagati kolokvijume/ispite (mislim da će velika većina da to radi iz straha) za razliku od nas koji smo za blokade i bojkot nastave i da će se napraviti podela među studentima. Većina planova nadoknade je fizički neizvodljiva od strane većine studenata, što dodatno pogoršava situaciju.

U suštini, samo bih volela da zasigurno znam šta će se desiti u narednih mesec dana i šta će biti sa ovom godinom. Ima li vas koji ste u sličnoj situaciji i kako se nosite sa tim?

Na mom faksu ima dosta grupa na whatsapp-u gde se pise o ispitima, profesorima, izbornim predmetima itd. I mene stvarni zanima da li postoji neko objasnjenje zasto ljudi smaraju za sva pitanja koja im padnu na pamet?? Znaci ponavljaju jedno te isto pitanje milion puta a tipa odgovor pinovan. Ili najvece gluposti koje mogu da vide cim udju na sajt fakulteta.

Hej ljudi,
produžena sam godina na fasku trenutno, ali će mi se studiranje produžiti.
Stresira me i jako brine to što od perioda blokada moj sistem i način učenja se apsolutno izgleda izmenio preko noći i ceo stres te situacije na faksu i problma sa polaganjima nakon toga (profesori ništa nisu olakšali a vremena nije bilo dovoljno) su doveli do toga da i nakon toga meni spremanje ispita stvara jako veliki stres i problem i ne mogu se skoncentrisati, a i kada naučim na ispitima mi ne ide i apsolutno se blokiram često.

Ove godine sam takođe imala operaciju očiju koja je hvala bogu dobro prošla i dobro sam se oporavila, ali mi se od tada javljaju jake glavobolje i migrene bar 2 puta nedeljeno. Doktor tvrdi nakon kontrole da je sa očima sve u redu i problem ne može biti od toga, međutim meni ova situacija ne pomaže u pogledu boljeg učenja i koncentracije nikako.

S obzirom na finansijsku situaciju kod kuće i to da ću pasti sa budžeta (jer se status produžio iz 4.) krenula sam da tražim posao kako bih mogla da nastavim da živim u Beogradu tokom studija (moji kod kuće mogu da pomognu sa školarinom ali ne i sa kirijiom).

Sve ovo me čini jako nervoznom, iako sam uporna ne želim da napustim fakultet i želim da ostvarim ono što sam započela. U isto vreme se osećam kao da sam sve izneverila i da sam apsolutna katastrofa i muka mi je kad pomislim šta moji kod kuće tranutno misle i koliko se stresiraju.....

Ima li neko neki savet ili reči utehe, dobro bi došle.

Pozdrav svima. Pišem ovde jer nemam sa kime da pričam a pritisak me je saterao u ćošak i počinje da me gnječi. Upisala sam Visoku turističku školu 2021. i trebalo je da diplomiram 2024. pošto osnovne studije traju samo 3 godine i realno nije preteško, ali prenela sam par predmeta jer eto, mučila sam se, i planirala sam to da raščistim u toku 2025. godine, ali zbog blokada nisam imala šansu. Nakon toga sam pala u jako duboku depresiju zbog ličnih stvari, imala sam gomilu mentalnih problema koji su toliko uticali na mene da sam prestala da jedem i smršala sam jako puno, potom sam imala smrtni slučaj u porodici ( baka je preminula ) krajem 2025. i eto evo me sad, krajem 2026, i dalje ništa od tih 5 ispita nisam rešila i grozno se osećam jer ću opet morati da produženu upisujem. Ne znam kako da se vratim na noge nakon svega toga i završim tih 5 ispita što mi je ostalo do diplomiranja. Ja ih prijavim, i onda me trema uhvati, pa se od stresa razbolim ili se jednostavno ne pojavim. Imam osećaj da neki profesori već pamte moje ime po tome što se ne pojavljujem. Sramota me je što viša škola, za koju treba 3 godine, ja studiram već 5 godina, strah me je a najviše nosim grižu savesti jer moji roditelji imaju puno očekivanja od mene jer sam jedina u porodici koja je eto, upisala "fakultet" i uskoro ga završava ( tj. visoku školu u mom slučaju ) a ja sam ih lagala i rekla da mi je ostao jedan ispit do kraja jer eto, bilo mi je lakše da ih lažem nego da im kažem da se mučim sa depresijom i nemam volju za životom, a kamoli za učenjem i da mi treba pomoć. To je na meni greška, i samo mi nosi dodatni stres na leđima. Ne znam odakle ni kako da počnem a i nadam se da me niko neće osuđivati. Poslednje dve godine su mi bili lični pakao. Bilo kakav savet je dobrodošao.

HELP

​

Trazim posao vec 2 nedelje i koliko god prijava sam poslala, niko me ne uzima na posao. Zivim van Beograda i putujem svaki dan, sto mi nije problem jer sam navikla zbog faksa, ali niko ne zeli da me zaposli, samo me pozovu na razgovor kako bi mi rekli da sam odbijena. Stvarno ne znam sta da radim, a trebaju mi pare :(((

Možda ćete da me osuđujete iako sam imao dojagnostifikovan OCD al sad mi je ti najmanji problem

Ostalo mi je jos 6 ispita iako moj tata misli da mi je ostalo 4 a šesta sam godina fonu it smer(da znam fakultet olaksanih nauka)

Nema samse da diplomitam.do kraja cak i da mi ostane 4 kao sto on misli nego plašims e da me ne vrati za užice

Jer jednom kad sam učio iz užica dao sam samo 3 ispita za jednu godinu i bio sam u skori vrhuncu OCD

Šta biste vi rekli? Da li bi me vratio iako mi ostame malo isoita a on je UBEDJ̌EN da xu diolomjrazi do kraja? Čak i da vrati, da li mislite dacu svakako do sledece godone diplomirati? Zmacilo mi mnogo podrska fonovaca i slicnih studija(mozete da me zajebatae slobodno)

Što se tiče OCD imao sam sve teme pedofilija incest zverstvi i sve to sad mi se naj najvise javlaj health anxiety